My Bucket list | Venice.

14:52

Ovim postom ću započeti seriju postova "My Bucket list". 
U ovom postu sam napisala neki osnovni spisak stvari koje bih volela da uradim do kraja svog života. 
Već godinama ubacujem stvari na spisak, a isto tako ih i izbacujem.

U osnovnoj školi sam slučajno naišla na neku knjigu koju sam pročitala u jednom dahu.
I dan danas se sećam priča i detalja iz knjige, jedino nažalost ne mogu da se setim naziva.
Dok sam čitala tu knjigu zaljubila sam se u tamo neki grad gde su lavovi krilati. 

Kako je vreme odmicalo, kako sam ja odrastala počela sam dosta da čitam i istražujem o umetnosti i svuda se pominjao tamo neki grad gde su lavovi krilati.
Sada sam već znala koji je to grad, gde se on nalazi ali mi je i dalje bio fascinantan kao i onoj maloj Milici. 

 Veneciju sam davno precrtala sa spiska kada sam bila na maturskoj ekskurziji. 
I stvarno, nisam se razočarala. Meni je ona zaista jeste magičan grad, doduše ne onako kako ga je mala Milica zamišljala.
Ova priča nije o precrtavanju Venecije sa spiska, ova priča je o precrtavanju stavke koja glasi "Idi u neki grad bez plana i na slepo".




Prvi maj ove godine sam provela u Veneciji. 
Moj dečko i ja smo seli u auto i krenuli za Italiju. Znali smo da idemo u Veneciju i to je jedino što smo znali. Bukvalno ništa nismo isplanirali. Ništa pre toga nismo proverili, ni o čemu se nismo raspitali. Napunili smo rezervoar gorivom i poneli smo nešto novca. S tim što sam ja ponela dinare, koje nisam imala gde da promenim u Srbiji, jer je bila nedelja i bio je 1. maj. 
Ja sam znala da se do Italije stiže pravo kroz Hrvatsku i Sloveniju i to je to. Ne možemo je promašiti. Ideš samo pravo i pratiš znakove. 

I stvarno tako je i bilo.
Put kroz Hrvatsku i Sloveniju je bio prijatan i lagan i u večernjim satima smo stigli u Italiju. 
Kao i ceo put pratili smo znakove i stigli do Venecije. 

Stigli smo do ne tako magičnog, industrijskom dela Venecije za koji ja iskreno nisam ni znala da postoji. Parkirali smo auto i otišli da čekamo brodić/bus koji će nas odvesti do onog dela Venecije koji je bitan. Njima ti brodići funkcionišu kao nama gradski prevoz samo što dnevna karta košta 25 evra.

Sećate se one male Milice sa početka posta, e pa mala Milica samo što se nije upiškila od sreće kada je izašla iz brodića. 
To je bila ta Venecija. Ta Venecija o kojoj je ona čitala.
Jer mala Milica je čitala o tamo nekom gradu gde su krilati lavovi i gde se radnja dešava skoro uvek noću. 
A mi smo u Veneciju stigli oko ponoći. 
Venecija bez milion turista sa kojima se guraš. 
Venecija koja je mirna i tiha. 
Venecija gde svakom objektu možeš da priđeš i zadržiš se koliko hoćeš.
Venecija koju ti već godinama poznaješ ali je vidiš u totalnom drugom svetlu. 
Venecija koja izgleda kao da je upala u dubok san ali je ipak živa i diše nekim drugim tempom. 

Ja sam naravno bila vodič jer se Venecija i ja dobro poznajemo.
Tumarali smo ulicama kao dva mala deteta i uživali. 
Bilo je divno videti ponovo sve te ulice, zgrade, prolaze i mostove koje sam već videla ali sada noću.
Bilo je divno videti neke nove stvari koje nisam stigla da vidim prošli put ili su bile zatvorene zbog renoviranja.
Bilo je zanimljivo i izgubiti se u tim malim uličicama, jer se neko pravio pametan.

Totalno je drugačiji osećaj jesti picu u Veneciji posle ponoći.
To je bilo više jedno debelo parče testa premazano pelatom, nego neka glamurozna italijanska pica, ali nije mi smetalo.
Takođe posle ponoći ako želite čuveni italijanski espreso, nećete ga naći.
Ali ćete naći automat sa kafom na stanici za brodić/bus.
Mislim da se nikad više nisam oduševila automatom nego tad, pa sam onda morala da potrošim par evra i na koju čokoladicu i flašu vode, par evra za koje sam kasnije shvatila da je bi bilo bolje da ih nisam potrošila.
Te čuvene automate sam našla par stotina metara dalje od stanice na kojoj je moj dečko dremao.

Iskreno nisam razmišljala da neko može da nas napadne, pokrade.
Bilo mi je svejedno kada su nam prišli neki likovi i ponudili kokain, koji smo ljubazno odbili.
Da sam bila bilo gde drugde ne bi mi bilo baš svejedno.
Nisam razmišljala o lošim stvarima.
Prepustila sam se tom divnom gradu sa krilatim lavovima.

Kada smo već bili toliko umorni da nismo više mogli da stojimo na nogama krenuli smo brodićem ka parkinga gde smo ostavili auto. 
Jer kao što sam i rekla na ovom nepromišljenom i neplaniranom putovanju nismo imali dovoljno novca da prespavamo negde drugde osim u istom tom autu kojim smo došli. 

I verujte mi da je meni to spavanje na parkingu i guranje u kolima ostalo u sećanju kao jedna od boljih noći, kao da sam spavala u najboljem hotelu i u najudobnijem krevetu. 
Iako sam se probudila pokočena i delimično smrznuta.

I tu se naše druženje sa Venecijom završava. 

Kada smo se probudili, minimalno naspavani i pokočeni smo krenuli kući. 
Po istom principu, idemo samo pravo i pratimo znakove.
Vraćamo se odakle smo došli ne možemo promašiti. 

E tu već kreće avantura.
Naša logika se nije ispostavila kao ispravna ovog puta. 
O toj priči ću vam možda pisati u nekom drugom postu. 
Kako smo se izgubili u Italiji, kako sam ja bila glupa pa koristila internet u romingu, kako nam se pokvario auto u Sloveniji, kako smo više puta skrenuli sa puta u Hrvatskoj i kako smo ostali bez dinara/evra na granici sa Hrvatskom.












Malo varam u ovom postu jer fotografije koje možete da vidite su sa moje prve posete Veneciji.
Ovog puta nismo imali čime da fotkamo jer smo bili bez fotoaparata i sa dva raspala telefona. 
A i možda je bolje ovako jer Veneciju noću treba doživeti ne možete tu čar osetiti preko fotografije. 



Kisses,
M.

You Might Also Like

0 коментара